| Tintin vizuelno oduševljava!
|
|
Napisao Želimir Jovičić
nedelja, 06 novembar 2011 12:16 |
 |
 |
 |
|
|
Kritika
|
|
Najnoviji Spielbergov film "Avanture Tintina", ekranizovan po stripovima poznatog belgijskog autora Georges Prosper Remija, poznatijeg po umetničkom imenu Hergé, sazrevao je kao ideja 30 godina i čekao eru tehnološki superiornih mogućnosti.
Koristeći tehniku motion capturea, u kojoj se pokreti pravih glumaca animacijom pretvaraju u crtane likove u 2D ili 3D okruženju, Spielberg stvara vizuelno gotovo savršen film.
Izazovi sa kojima je reditelj bio suočen jesu, osim samog pretvaranja crtane forme u pokretne slike, manjak popularnosti strip junaka na Američkom kontinentu kao i nedovoljno prostora za karakterizaciju glavnog lika, koja proizilazi još od Hergéove stripske građe. Naime, autor stripa ostavlja svog glavnog junaka bez detaljnije biografije (nepoznato je koje je dobi, da li ima porodicu, pa čak i kakvog je temperamenta) što reditelju koji pokušava približiti nepoznatog junaka najširoj filmskoj publici (američkoj) i kod nje probuditi emocije, kao što je to fenomenalno uspeo sa Indianom Jones, predstavlja značajan problem. Spielberg spomenute izazove rešava stavljajući snažan akcenat na estetiku filma, superiornost savremene tehnike, čineći tako da vizuelna manifestacija prevlada karakternu i ona bude ta koja će spojiti Tintina sa publikom.
Radnja filma se bazira na dva dela stripa, “Tajna Jednoroga” (1943) i “Blago crvenog Rackhama” (1944). Novinarski reporter i avanturista Tintin zajedno sa svojim vernim pratiocem foksterijerom Milou, kupujući maketu starog jedrenjaka, upada u svet misterije, davno izgubljenog blaga i opasnih zlikovaca sa željom za osvetom. Na svom putovanju upoznaje Haddocka, komičnog ali hrabrog kapetana broda, koji osim borbe protiv negativaca ima i sopstvenu borbu protiv previše ispijanja brodskog viskija i ruma.
 Kapetan Haddock i Tintin
Nakon što smo imali priliku da vidimo kako izgleda tehnika motion capturea na filmovima Robert Zemeckisa "The Polar Express" i "Beowulf", kao i u naprednijem izdanju u "Avataru" James Camerona, danas je pred nama njeno najnaprednije izdanje. Tintin oduševljava koloritom fotografije, zapanjujućim detaljima i ni u jednom trenutku ne gubi na intenzitetu. Cela dinamičnost eksplodira u jednoj od najuzbudljivijih akcionih scena viđenih na velikom ekranu, u kojoj Tintin i Haddock pokušavaju uhvatiti negativce koji beže iz Bagghara.
Steven Spielberg postao je jedan od najuspešnijih reditelja svih vremena jer bilo da se radi o filmu koji verno prikazuje strahote II svetskog rata, ili je reč o avanturama harizmatičnog arheologa, svemircima ili dinosaurisima, on uspeva da balansira između scenarijski i karakterno jakih priča sa jedne i vizuelno, estetski i tehnički zahtevnijih sa druge, naglašavajući upravo u svakom filmu njegove glavne karakteristike, pružajući uvek nešto novo i vredno gledanja!
The Adventures of Tintin (Avanture Tintina)
avantura
Amerika, 2011
R: Steven Spielberg
GL: Jamie Bell, Daniel Craig, Andy Serkis
ocena: 4/5
Autor:
Želimir Jovičić
|
|
| Tu smo negde
|
|
Napisao Filmske.com
ponedeljak, 30 maj 2011 21:27 |
|
|
|
|
|
Kritika
|
| 
Sofia Coppola sa svojim poslednjim filmom, koji je trijumfovao na Venecijanskom festivalu, uvrstila se u red autora čiji rad prepoznajemo i u biskope idemo da gledamo, jer takav film volimo: njen, prepoznatljiv ali u novom ruhu.
Somewhere je svojevrstan omaš režiserima kao što je Antonioni, čiji su filmovi mirni i intimni, ali atmosferični, preciznih kadrova koji se strogo koncentrišu na portretizaciju glavnog lika.
Tridesetogodišnji glumac (Stephen Dorff) provodi dane i noći jureći u svom Ferariju, naručuje striptize u svojoj hotelskoj sobi i učestvuje na prijemima koji su deo njegove profesionalne obaveze. Kada ga na konferenciji za novinare neko upita "Ko je Johnny Marco?", on nije u stanju da odgovori. Johnny je neko (tj. da li je?) ali ni on sam nije potpuno siguran. Njegovi odnosi sa drugima su daleko od ljudskih.
Od onoga što vidimo na početku filma mogli bi pomisliti da je Johnny tipičan samac, harizmatičan, ali iznutra prazan glumac i to jeste bio najveći deo svog života, ali kada se u filmu pojavi njegova kćerka (Elle Fanning) stvari počinju da izgledaju drugačije i sam Johnny proživljava, sporu ali vidljivu transformaciju, humanost počinje da ispunjava njegovu prazninu.
Da li ovaj film pokazuje emocije na eksplicitan i krajnje vidiljiv način? Ne. Dijalozi među likovima takođe ne donose promenu. U centru je izolacija glavnog lika koji nije u stanju da se poveže sa ljudima, i u situacijama kada je sa njima u direktnom verbalnom odnosu "izgubljen je u prevodu". Vezanost i pripadanje koja će mala Cleo izazvati, probudiće u glavnom liku i osećaj da on ide negde.
 Stephen Dorff i Elle Fanning kao otac i ćerka Kao što i sam naslov govori, "Somewhere" prikazuje život onakav kakav jeste, bez spektakularnih dešavanja, bez velikih poruka ili novog iskustva. Upravo je ovo razlog što će mnogi videti film kao dosadan ili ga čak neće ni odgledati do kraja. Mi obično odlazimo u bioskop da bi videli na platnu život drugačiji od našeg u kome se sudbine junaka vrtoglavo menjaju, ali ovaj film to ne omogućava. Možda upravo, kao što film sugeriše, treba da usporimo i sagledamo gde smo, umesto što stalno srljamo negde.
Sofijin stil podseća na slike Mark Rothkoa, u njima naizgled ne postoji velika ideja koju pričaju, ali iza prve impresije krije se snaga i sposobnost da se jednostavnošču kaže mnogo toga!
Jedno je sasvim jasno, Sofia Coppola je uspela da izgradi svoj stil, uprkos svima koji su je stavljali u očevu senku, stil prepoznatljiv i jasan, kojim se malo govori, a puno kaže. Somewhere drama Amerika, 2010
R: Sofia Coppola
GL: Stephen Dorff, Elle Fanning
ocena: 4/5
Autor:
Želimir Jovičić
|
|
| "Mama Afrika" - omaž južnoafričkoj legendi
|
|
Napisao Filmske.com
petak, 13 maj 2011 04:21 |
|
|
|
|
|
Kritika
|
| 
"Mama Afrika", dirljiva priča o životu i nasleđu jedne od najvećih humanista našeg doba, internacionalno poznatoj pevačici južnoafričkog porekla - Miriam Makebi, kod nas je premijerno prikazana u okviru ovogodišnjeg Beldocs festivala u Domu omladine.
Miriam Makebe, od milošte zvana "Mama Afrika", u ovom dugometražnom dokumentarnom filmu finskog režisera Mike Kaurismakija, starijeg brata proslavljenog režisera Akija Kaurismakija, dobila je predivnu video-biografiju, koja joj može služiti samo na čast.
|
|
| Vanity Fair Lazara Ristovskog
|
|
Napisao Filmske.com
sreda, 04 maj 2011 18:12 |
|
|
|
|
|
Kritika
|
| 
Sajam egocentričnosti, samoljublja i neinteresantnog glavne su odlike drugog režiserskog rada glumca Lazara Ristovskog. On je svestrani umetnik čiji veoma angažovani glumački rad pratimo godinama, pisac svoje biografije, producent i od skoro režiser ali ne mogu umerenije da kažem od toga da mu poslednje zanimanje uopšte nije trebalo i da u njemu ne postoji ništa što bi se moglo pohvaliti. Stvara se utisak da su sve prethodne pojedinačne uloge Ristovskog za njega bile nedovoljne i bile samo delići za ovaj autoritativni mozaik u kome su sve objedinjene i koje ceo film uzvikuju: ja ja ja! Bilo da je prikazana Lazareva hrabrost, kukavičluk, budalaština, maštanje, razdraganost, pijančenje itd. sve je preterano, nekontrolisano i neinteresantno.
Ristovski se koristi avangardnim Kusturičinim pristupom, mislim na onaj posle Sidran ere, šarajući film što raznovrsnijim, nesvakidašnjim likovima, čineći da film ima bajkovitu vizualizaciju nasuprot radnji koja teži naturalističkom ogoljavanju i prikazu društva takvog, kao jedinog prisutnog.
Osim kvalitetno odrađene fotografije, scenografije i montaže proverenih stručnjaka i (koliko god je to bilo moguće u ovako neinspirativnom filmu) dobre glume, prvenstveno mladih glumaca, film nema da ponudi ništa što već nije viđeno u srpkom filmu stotinu puta. Lazar Ristovski vidi sebe kao čudotvorca, filmskog genija koji će pokazati gledaocima pravo lice Srbije i naučiti mlade režisere da ne treba da se okreću drugim temama i pristupima, već da nastave sa "dobrom srpskom školom filma" u kojima se vulgarnim rečenicama, grotesknim, nevešto nabacanim likovima, prikazuje neka najcrnja verzija svakodnevnice. Film koji nema scenario niti razumno smišljenu priču, već se zasniva na vezanim budalaštinama koje se nižu i valjda oslanjaju na nekakav stav gledaoca "gluposti se uvek možeš smejati". Kadar iz filma Beli lavovi
Dok Srbija (kao i većina drugih zemalja sveta) pati od posledica ekonomske krize, političkih previranja, nezaposlenost nikada nije bila veća, Ristovski formira svoj stav: ne postoji nijedan argument da bi se filmovi mogli baviti bilo čim drugim osim toga! Kao da su svi stanovnici Srbije slepi na dešavanja u svojoj zemlji i potrebno im je da odu u bioskop i da im Ristovski malo bolje pojasni situaciju.
Odlični mladi srpski glumci poput Gordana Kičića, Vuka Kostića i Hristine Popoviće zaslužuju bolje uloge, filmove koji će ih iz faze "razvoja" odvesti u domene "razvijenog" i intelektualno zrelog filma. Radujem se danu kada glumci neće biti prinuđeni da radi sopstvene egzistencije prihvataju uloge u kojima inače nikada ne bi glumili, uloge kao što je ova u Belim Lavovima Lazara Ristovkog. Beli lavovi Srbija, 2011 R: Lazar Ristovski Gl: Lazar Ristovski, Gordan Kičić, Vuk Kostić, Hristina Popović ocena: 1,5/5
Autor:
Želimir Jovičić
|
|
| Thor
|
|
Napisao Željko Bošnjak
subota, 30 april 2011 10:32 |
|
|
|
|
|
Kritika
|
| 
Svako od nas je imao svoje omiljene likove iz crtanih filmova ali sećanje na njih blede, jer uvek čujete jedan isti glas da jednostavno morate da odrastete i da crtani filmovi nisu za odrasle ljude.
Ja nisam slušao ili sam bio gluv, biće da je ovo drugo. Nastavio sam da gledam crtane filmove, ne možda istim intezitetom kad sam skakao u bazen pun peska i igrao 10/9 ali opet dovoljno da mogu da se upustim u priču sa klincima ispred zgrade.
Prelazim odma na stvari, nema okolišanja kad su ovakve veličine u pitanju. Marvelovi junaci nisu oduvek bili deo mog detinjstva, jer tad su mesto popunjavali Evoksi, Transformersi, Šarki i Žorž i drugi. Marvelovci su došli nešto kasnije.
Slučajno ili ne, to je bio dobar tajming, jer mislim da ove crtane junake ne bi doživljavao na pravi način. Od svih Marvelovih junaka izdvojila su se dva Hulk i Thor. Oba junaka karakteriše ogromna snaga ali za razliku od Hulka koji tu snagu ne može da kontroliše, Thor to radi besprekorno. Hulka smo gledali, a sad imamo priliku da uradimo isto sa Thorom.
Centar svega, Asgard, neki ga zovu Nebesko kraljevstvo, kraljevstvo od koga zavisi pitanje: mir ili rat. Kralj Odin mora da donese odluku koji od dva njegova sina zaslužuje presto. Svi misle da je to Thor, ali se to ne dešava zbog njegove tvrdoglavosti. Kao i svi veliki junaci Thor je imao period sazrevanja. Snaga ga je oduvek krasila ali sa njom dolazi nadmenost, tvrdoglavost i što je najvažnije neposlušnost prema ocu, njegovom kralju. Zbog svega toga biva proteran na Zemlju, kao smrtnik.
 Thor
Zemlja će uraditi nešto što Asgard nije. Ovde ću stati jer svako dalje pričanje vodi ka tome da ću vam otkriti sve detalje.
Film je pun dobrih efekata, zanimljivih scena i upečatljivih likova. Naravno kao i svakom ovom filmu, patetika je nezaobilazna ali srećom ne traje mnogo i ne utiče na krajnji utisak.
Glumačka postava, pa ako vam kažem da su dve role podelje sir Entoni Hopkinsu i Natali Portman, onda sam vam sve rekao. Iznenadjenje, Chris Hemsworth, totalno je opravdao ulogu Thora kako po izgledu tako i po glumi.
Ostaje Vam samo da odete i pogledate ovaj film. Takodje, nadam se da ce se neko setiti da ekranizuje jedan od najboljih crtanih filmova Hulk vs Thor, mislim da ovakvi dvoboji trebaju filmskom platnu.
Sinopsis za film Thor
Autor:
Željko Bošnjak
|
|
| Cirkus Columbia
|
|
Napisao Filmske.com
sreda, 27 april 2011 19:35 |
|
|
|
|
|
Kritika
|
|  Cirkus Columbia
Circus Columbia je još jedna ratna priča u režiji oskarovca Danisa Tanovića. Nakon velikog uspeha sa filmom "Ničija zemlja",za koji je nagrađen Oskarom za najbolji film van engleskog govornog područja 2001. godine, Tanović je još jedanput na jako ubedljiv način prikazao besmislenost rata na prostoru bivše Jugoslavije,pa je i ovaj film bio u nominaciji za Oskara 2010. godine. Dva velika imena u glavnoj ulozi,Miki Manojlović i Mira Furlan,u izvanrednom prikazivanju unutrašnje borbe likova sa novonastalom, opasnom, situacijom upotpunjena su ulogama mladih glumaca Borisa Lera i Jelene Stupljanin koji su svojom ulogom pokazali da na ovim prostorima ima potencijalnih mladih glumaca.
Čitav film govori o odnosu među ljudima u jednoj uzavreloj atmosferi pred početak rata,da bi razni događaji doveli do transformacije svih likova. Reditelj Tanović je savršeno povezao dramatične situacije koje iziskuju potpunu transformaciju likova. Od pohlepnog i egoističnog Divka(manojlović) nastaje spasilac čitavog budućeg pokoljenja,od unesrećene i ponosne Lucije(Furlan) stvara se osoba otvorenog srca i oprosta,uzdignuta i samouverena Azra(Stupljanin) prihvata ljubav i dobročinstvo momka bez budućnosti - Martina(Ler) ali velikog protivnika nadolazećih sukoba.
 Cirkus Columbia
Priča,čiji je tvorac Ivica Đikić,je karakterističan primer anti-ratnog filma, nastalog još sa početkom kinematografije, u kome nedužni ljudi ispaštaju, ali istovremeno i istraju do kraja vođeni svojom ljubavi prema istinskim vrednostima. Upravo ovaj film naglašava tu činjenicu,poslednjim kadrom u kome dvoje odraslih zaljubljenih ljudi praštaju jedan drugome i okreću se prošlosti dok oko njih nastaje sukob i siva budućnost. Tanović je ponovo pokazao da je majstor antiratnog filma, sa kojima se ljudi sa ovih prostora posebno mogu poistovetiti. Treba istaći da je ovaj film na festivalu u Kanu proglašen filmom budućnosti.
Circus Columbia
Režija : Danis Tanović
Uloge : Miki Manojlović,Mira Furlan,Boris Ler,Jelena Stupljanin
Žanr : ratni,drama
Autor :
Dženan Ziza
|
|
| Skriveno u nama
|
|
Napisao Filmske.com
sreda, 27 april 2011 18:06 |
|
|
|
|
|
Kritika
|
| 
U susret 64. Kanskom festivalu (III) Michael Haneke je stekao svetsku slavu adaptirajući najpoznatiji kontroverzni roman austrijske književnice Elfride Jelinek "La Pianiste" (Profesorica klavira). Maestralna gluma Isabelle Huppert doneće joj nagradu najbolje glumice na Kanskom festivalu, a film će bitno uticati i na dobijanje Nobelove nagrade za Jelinek 3 godine kasnije. Nakon što se pozabavio problemom egzistencije i morala u ovom Mozart-kuglama zaslađenom društvu Haneke je otišao još dalje.
Usledio je film "Caché" psihološka drama čija je tema izloženost pariškog tv-voditelja (Daniel Auteuil) i njegove porodice neodređenoj pretnji. Njegova supruga, književna urednica (Juliette Binoche) i njegov sin počinju dobijati videokasete na kojima im nepoznati snimatelj daje do znanja da ih satima posmatra. Film upravo počinje dugim statičnim kadrom koji prikazuje jednu zgradu u gradskoj četvrti Pariza, da bi potom shvatili da slika nije realni deo, već sadržaj prve videokasete koju Laurentovi gledaju. Haneke ovakav postupak koristi u celom filmu, stvarajući tako dodatnu napetost jer gledalac nije siguran da li posmatra realnost ili njen ranije snimljeni video, a to je situacija u kojoj će se u filmu naći i njeni akteri, pitajući se da li video koji gledaju jeste snimak ili su suočeni sa sopstvenom sadašnjošću koja im se prikazuje na tvu.
Iz filma Caché
Pošto kasete nisu pretećeg sadržaja, policija ne reaguje pa se porodica mora sama suočiti sa ovim "tihim" terorom" i neugodnostima koje su ih zadesile. Glavnog junaka će to dovesti do suočavanja sa događajima iz prošlosti, a koji su u bliskoj vezi sa francuskom kolonijalnom prošlošću.
Prikaz slike u slici simetrično odgovara motivu tajne u tajni. Ispod tajne ko se krije iza snimka, leže i tajne unutar njenih likova. Osim Glavnog junaka film će sugerisati i na ostale članove kao nosioce pojedinačnh tajni i kao mogući ključ za razrešenje cele misterije.
Haneke genijalno pravi sponu između današnjeg liberalnog francuskog društva i nekada kolonijalne sile u odnosima Alžiraca i sa nečistom savesti "autentičnih" Francuza, postavljajući pitanje da li su i jedni i drugi danas ravnopravni građani?
Elementi mračnog, psihološkog, porodičnog, politički obojenog, gusto zbijeni zajedno konačno ekplodiraju u završnom kadru pred našim očima, otkrivajući nam svu dramu i ono što je Skriveno. Caché (Skriveno) psihološka drama, triler Francuska, 2005 R: Michael Haneke GL: Daniel Auteuil, Juliette Binoche ocena: 4/5
Autor:
Želimir Jovičić
|
|
| Detinjstvo koje ne postoji
|
| sreda, 27 april 2011 01:18 |
|
|
|
|
|
Kritika
|
| 
U susret 64. Kanskom festivalu (II) Ovaj film me je zaintrigirao dok sam čitao vesti sa Kanskog festivala, iznad teksta je stajala krupna slika sa crvenog tepiha Monice Bellucci i Sophie Marceau, obe su bile u identičnim crvenim haljinama, a naslov je glasio "Savršena lepota ipak postoji". Treba li reči šta više o motivu za gledanje filma? U svom prvom ostvarenju "Ne te retourne pas" Marina de Van komunicira sa publikom kroz perspektivu žene čiji dom, porodica i njen sopstveni izgled postepeno, a onda i drastično, počinju da se menjaju u njenim očima. Jedina svesna promena, glavna junakinja pokušava u isto vreme da se nosi sa zastrašujućim metamorfozama i da traga za njihovim uzrokom. Film dobija bipolarnu osobinu kada nas njena potraga odvodi duboko u njeno detinjstvo, gde se ona na kraju potpuno transformiše -u drugu ženu. Ostaje nejasno da li je njen preobražaj nekontrolisan ili ona samosvesno dopušta promenu, pokušavajući da u identitetu druge osobe pronađe odgovore. De Vanova je pod očiglednim uticajem Polanskog i Lyncha, radnja filma podseća na "Repulsion", a sama forma filma na "Mulholland Drive". Od lagane početne prezentacije, film se grana na dve asimetrične strane insistirajući na promeni kao ključnoj osobini, osobini koja pokreče pitanje i koja daje odgovor. U dubini radnje krije se trauma iz zaboravljene ili potisnute prošlosti i strah koji nastaje kada ta prošlost izbije na površinu. Sophie Marceau i Monica Bellucci
De Vanova nam prikazuje (inače teško zamislivu kada su u pitanj Marceau i Belluccijeva) nelagodu fizičkog i mentalnog sklopa, koja ih u mračnim vrhuncima menja i kombinuje pokazujući na taj devijantan način njihovu međusobnu povezanost. Film ukazuje da su ponekad najveće borbe one koje vodimo sami sa sobom, a najveća zla koja nam prete sakrivena duboko u nama. Da li se na kraju krije odgovor? Je ne sais pas.. Možda je upravo snaga filma da o sebi ostavi konfuziju terajući nas da na taj način najbolje razumemo njegovu glavnu junakinju! Ne te retourne pas (Ne osvrći se)
drama, misterija
Francuska, 2009
R: Marina de Van
Gl: Sophie Marceau, Monica Bellucci
ocena: 4/5 Autor:
Želimir Jovičić
|
|
| Gde nastaje zlo?
|
|
Napisao Filmske.com
sreda, 27 april 2011 00:52 |
|
|
|
|
|
Kritika
|
| 
U susret 64. Kanskom festivalu Lauret 63. Kanskog festivala bio je Michael Hanekeov "Das weiße Band" (Bela traka). Heneke veštinom velikog majstora filma, koristeći se krajnje dosledno pravilima evropske filmske škole, stvara film savršene forme. Nije preterano reči da će film verovatno ući u knjige kao primer, bilo savršenog kadra, fotografije ili montaže. Film se otvara serijom čudnih događaja smeštenih u malom nemačkom selu: lekar pada sa konja usled razapete žice na putu, sin lokalnog plemića je okačen da visi naopačke, ljudi nestaju.. Da li je to nasilje povezano sa moralnim ili ličnim vidom kažnjavanja? Deca i žene su žrtve prebijanja, uvreda i autoriteta muškarca. Otac završava svoj čin kažnjavanja vežući deci belu traku oko ruke, podsećajući ih na njihovu nevinost i neiskvarenost. Kao i u drugim svojim filmovima, Haneke koristi misteriju kao oruđe kojim privlači pažnju publike, da bi joj zatim implicitno predočio svoj pravi predmet interesovanja i na kraju je drsko ostavio ne razrešujući sve do kraja. Haneke se više interesuje za psihologiju mase, te prikazuje široku paletu likova iz svih društvenih staleža, razotkrivajući prividni sloj idiličnosti srednje klase. Kad masa pati ona se drage volje hvata neke ideologije kao slamke spasa. Bela traka
Haneke ne veruje u mit o dečijoj bezgrešnosti, deca koja bespogovorno prihvataju očev autoritet razvijaju kolektivni psihološki profil, čiju će konačnu formu otkriti ceo svet nekoliko decenija kasnije. Ovaj formalan i "britak" film, kao i njegovi najstrožiji likovi, urađen je u crno-beloj tehnici želeći da na taj način podrži naše vizuelizacije života sa početka prošlog veka. Film sporog tempa prodire duboko u mentalni sklop dehumanizovanih ljudi i u takvom okruženju pronalazi leglo nastanka Fašizma u Nemačkoj. Mentalni preduslov za nastanak fanatizma Haneke vidi kao posledicu konvencionalnog ustrojstva u kom se različitost tradicionalno kažnjava. Das weiße Band (Bela traka) drama Austrija, 2009 R: Michael Haneke Gl: Christian Friedel, Ernst Jacobi, Leonie Benesch ocena: 5/5 Autor:
Želimir Jovičić
|
|
| The show must go on!
|
|
Napisao Filmske.com
sreda, 27 april 2011 00:23 |
|
|
|
|
|
Kritika
|
| 
Od režisera Francisa Lawrencea, poznatijeg po spotovima Britney Spears i Jennifer Lopez, dolazi nam ekranizacija bestselera Sare Gruen "Water for Elephants", vizuelno prihvatljiv i glumački zadovoljen, ali ipak plitak film.
Radnja se dešava u vreme prohibicije i Velike depresije koja vlada Amerikom 30-tih godina prošlog veka. Nakon nesreće svojih roditelja, koja sa sobom povlači i gubitak cele imovine, mladi (za malo) diplomac veterine (Robert Pattinson) kreće u potragu za sopstvenim identitetom. Put ga odvodi u intrigantni svet putujućeg cirkusa čiji raznoliki članovi, što svojim neobičnim izgledom, što svojim veštinama, zajedno sa egzotičnim životinjama, čine atrakciju koja uspeva da zaradi taman dovoljno novca da prehrani svoje članove. Cirkusom upravlja August (Christoph Waltz) krotitelj životinja, koji usled utopističkog okruženja i sopstvenog oštrog temperamenta, često proširuje okvire svog posla na ostale članove grupe, kao i na svoju lepu ženu (Reese Witherspoon), koja svojom gracioznom igrom sa konjima predstavlja glavnu zvezdu nastupa. Surovi vlasnik cirkusa, njegova prelepa žena i mladi veterinar još jedan kliše ljubavni trougao mogli bi reći kada ovako sasvim osirovimo radnju filma, ali Lawrence to ipak pakuje u jedan dinamičan, scenografski dobro odrađen film, sa zanimljivim kadrovima, poput onog koji prikazuje postavljanje cirkuskih šatora ili prekrcane vagone parnog voza koji prevozi družinu iz jednog mesta u drugo.
Patetiku ljubavne priče gase interesantni sporedni likovi, pojava tvrdoglave ali izrazito pametne slonice Rose i na kraju genijalna gluma Christopha Waltza (Tranatinovo čudesno otkiće) koji, kao i u filmu Inglorious Bastards, uspeva da izgradi jak i jedinstven karakter lika koji tumači. Robert Pattinson pokušava da se glumom u ovom filmu otrgne Twilightovskog imidža i donekle uspeva, dok Reese Witherspoon ima više estetsku ulogu u filmu.
Christoph Waltz kao upravnik cirkusa U filmu će najviše uživati mlađe žene, kojima je potrebno dva sata opuštanja i romantike. Za njih kao da su stvoreni prizori poput onog u kome Jacob zavodljivo gleda Marlenu, obučenu u svetlucavu izvođačku haljinu, koja miluje teško povređenog konja. Film će privuči i ljubitelje Twilight sage koji će doći da gledaju svog mezimca u novom okruženju i koji će verovatno u njegovom odnosu sa Reese prepoznati onaj sa "belom labudicom" Bellom iz obožavanog serijala.
Za sve nas ostale tu je Waltz, koji svojom jedinstvenom harizmom majstorski pleni na ekranu i poručuje nam da se strpimo do nekog novog Tarantinovskog izdanja! Water for Elephants (Voda za slonove) drama Amerika, 2011 R: Francis Lawrence Gl: Robert Pattinson, Resse Witherspoon, Christoph Waltz ocena: 3/5 Autor:
Želimir Jovičić
|
|
|
|
Kritika
