Lauret 63. Kanskog festivala bio je  Michael Hanekeov "Das weiße Band" (Bela traka). Heneke veštinom velikog majstora filma, koristeći se krajnje dosledno pravilima evropske filmske škole, stvara film savršene forme. Nije preterano reči da će film verovatno ući u knjige kao primer, bilo savršenog kadra, fotografije ili montaže.

Film se otvara serijom čudnih događaja smeštenih u malom nemačkom selu: lekar pada sa konja usled razapete žice na putu, sin lokalnog plemića je okačen da visi naopačke, ljudi nestaju.. Da li je to nasilje povezano sa moralnim ili ličnim vidom kažnjavanja?

Deca i žene su žrtve prebijanja, uvreda i autoriteta muškarca. Otac završava svoj čin kažnjavanja vežući deci belu traku oko ruke, podsećajući ih na njihovu nevinost i neiskvarenost.

Kao i u drugim svojim filmovima, Haneke koristi misteriju kao oruđe kojim privlači pažnju publike, da bi joj zatim implicitno predočio svoj pravi predmet interesovanja i na kraju je drsko ostavio ne razrešujući sve do kraja. Haneke se više interesuje za psihologiju mase, te prikazuje široku paletu likova iz svih društvenih staleža, razotkrivajući prividni sloj idiličnosti  srednje klase. Kad masa pati ona se drage volje hvata neke ideologije kao slamke spasa.

Haneke ne veruje u mit o dečijoj bezgrešnosti, deca koja bespogovorno prihvataju očev autoritet razvijaju kolektivni psihološki profil, čiju će konačnu formu otkriti ceo svet nekoliko decenija kasnije. Ovaj formalan i "britak" film, kao i njegovi najstrožiji likovi, urađen je u crno-beloj tehnici želeći da na taj način podrži naše vizuelizacije života sa početka prošlog veka. Film sporog tempa prodire duboko u mentalni sklop dehumanizovanih ljudi i u takvom okruženju pronalazi leglo nastanka Fašizma u Nemačkoj.

Mentalni preduslov za nastanak fanatizma Haneke vidi kao posledicu konvencionalnog ustrojstva u kom se različitost tradicionalno kažnjava. 

Autor:
Želimir Jovičić