Sofia Coppola sa svojim poslednjim filmom, koji je trijumfovao na Venecijanskom festivalu, uvrstila se u red autora čiji rad prepoznajemo i u biskope idemo da gledamo, jer takav film volimo: njen, prepoznatljiv ali u novom ruhu.

Somewhere je svojevrstan omaš režiserima kao što je Antonioni, čiji su filmovi mirni i intimni, ali atmosferični, preciznih kadrova koji se strogo koncentrišu na portretizaciju glavnog lika.

Tridesetogodišnji glumac (Stephen Dorff) provodi dane i noći jureći u svom Ferariju, naručuje striptize u svojoj hotelskoj sobi i učestvuje na prijemima koji su deo njegove profesionalne obaveze. Kada ga na konferenciji za novinare neko upita "Ko je Johnny Marco?", on nije u stanju da odgovori. Johnny je neko (tj. da li je?) ali ni on sam nije potpuno siguran. Njegovi odnosi sa drugima su daleko od ljudskih.

Od onoga što vidimo na početku filma mogli bi pomisliti da je Johnny tipičan samac, harizmatičan, ali iznutra prazan glumac i to jeste bio najveći deo svog života, ali kada se u filmu pojavi njegova kćerka (Elle Fanning) stvari počinju da izgledaju drugačije i sam Johnny proživljava, sporu ali vidljivu transformaciju, humanost počinje da ispunjava njegovu prazninu.

Da li ovaj film pokazuje emocije na eksplicitan i krajnje vidiljiv način? Ne. Dijalozi među likovima takođe ne donose promenu. U centru je izolacija glavnog lika koji nije u stanju da se poveže sa ljudima, i u situacijama kada je sa njima u direktnom verbalnom odnosu "izgubljen je u prevodu". Vezanost i pripadanje koja će mala Cleo izazvati, probudiće u glavnom liku i osećaj da on ide negde.

 

 

 

Kao što i sam naslov govori, "Somewhere" prikazuje život onakav kakav jeste, bez spektakularnih dešavanja, bez velikih poruka ili novog iskustva. Upravo je ovo razlog što će mnogi videti film kao dosadan ili ga čak neće ni odgledati do kraja. Mi obično odlazimo u bioskop da bi videli na platnu život drugačiji od našeg u kome se sudbine junaka vrtoglavo menjaju, ali ovaj film to ne omogućava. Možda upravo, kao što film sugeriše, treba da usporimo i sagledamo gde smo, umesto što stalno srljamo negde.

Sofijin stil podseća na slike Mark Rothkoa, u njima naizgled ne postoji velika ideja koju pričaju, ali iza prve impresije krije se snaga i sposobnost da se jednostavnošču kaže mnogo toga!

Jedno je sasvim jasno, Sofia Coppola je uspela da izgradi svoj stil, uprkos svima koji su je stavljali u očevu senku, stil prepoznatljiv i jasan, kojim se malo govori, a puno kaže.

 

 

Somewhere

drama

Amerika, 2010
R: Sofia Coppola
GL: Stephen Dorff, Elle Fanning
ocena: 4/5