| Kan, 4. dan: Lice lepe žene je razlog što postoji film | ||||
|
| Kanski festival 2011 | |||
|
Jedno od 15 zlatnih pravila Gilles Jacoba, predsednika Kanskog festivala, koje je objasnio u svojim memoarima „Građanin Kan” (Citizen Cannes) glasi: „Zapamtite da je lice lepe žene razlog što postoji film”. Kan je zaista oduvek bio rob lepim ženama: Faye Dunaway krasi ovogodišnji zvanični plakat festivala, a Marilyn Monroe je devojka sa postera pratećeg programa „Izvestan pogled”. No koliko god se divio lepoticama sa velikog platna, Kan je ozloglašen po tome što je zapostavljao žene iza kamera. Australijanka Jane Campion jedina je režiserka nagrađena Zlatnom palmom za „Piano” 1993, a čak i tada je trofej morala da deli sa Chen Kaigeom (Farewell My Concubine).
Na opšte oduševljenje ove godine su u veoma jak takmičarski program uključene četiri režiserke, a tri filma – „Moramo da pričamo o Kevinu” (We Need to Talk About Kevin) Lynne Ramsay, „Uspavana lepotica” (Sleeping Beauty) Julie Leigh i „Policija” (Polisse) francuske glumice Maïwenn Le Besco – već su prikazana na samom početku festivala kao neka vrsta „dame imaju prednost” učtivosti. To je omogućilo Ramsey da se nametne kao rani favorit za nagradu zahvaljujući izvanrednoj adaptaciji bestselera Lajonela Šrajvera, čime je potvrdila status jednog od najuverljivijih britanskih autora. Tilda Swinton, već viđena kao najbolja glumica, igra Evu Kačadurijan, pisca turističkih vodiča i majku koju grize savest. Njen sin Kevin (Ezra Miller) završio je u popravnom domu nakon počinjenog zločina u srednjoj školi i Eva očajnički pokušava da shvati gde je pogrešila.
 Iz filma Sleeping Bauty „Uspavana lepotica” Australijanke Julie Leigh, koja je svoje debitantsko ostvarenje snimila po sopstvenom istoimenom romanu, priča je o seksualno radoznaloj studentkinji Lusi (sjajna Emily Browning) koja se pridružuje tajnom društvu gde postaje učesnica u perverznoj igri. Ona uzima čaj koji je baca u duboki san dok stari, bogati, smežurani, impotentni muškarci ostvaruju svoje fantazije uz njeno beživotno prelepo telo. Ženska ruka u policijskoj drami režiserke Maïwenn snimljene u stilu rialiti šoua je očigledna u spretnoj mešavini sapunice i srceparajuće sentimentalnosti. Maïwenn igra fotografkinju koja je dobila zadatak da prati aktivnosti policajaca iz jedinice za zaštitu maloletnika – raznoliku grupu ljudi sa burnim ličnim životima koji se svakodnevno sreću s užasnim slučajevima zlostavljanja dece.
Nakon osvežavajućeg aperitiva u vidu trilinga rediteljki, u Kanu su predstavljena i tri „muška” ostvarenja. Dok čekaju premijeru dežurnog šok-majstora Larsa Von Trira, novinari su dobili film koji sablažnjava. Debitant Markus Schleinzer u filmu „Mihael” (Michael) bavi se posmatranjem 35-godišnjeg pedofila Mihaela i njegove žrtve, 10-godišnjeg Vofganga. Ovo nije pohotna horor predstava već horor šou svakodnevne „normalnosti”. Mihael radi u osiguravajućoj kući, druži se s kolegama, zdravo se hrani, slaže pazle sa Volfgangom, a onda, pred spavanje, odlazi kod dečaka na partiju silovanja. Mnogi filmski kritičari u Kanu zapitali su se koja je svrha njegovog filma, osim da šokira? 
Izraelac Joseph Cedar režirao je sjajnu dramu „Fusnota” (Hearat shulayim). Nema epohalnije, biblijskije, napetije, setnije teme od odnosa ostarelog oca i njegovog odraslog sina. Naročito kad su obojica profesori na istom predmetu talmudskih studija sa potpuno različitim metodama pristupa materiji. Čak i ako vas ne zanima Talmud, tenzije između oca i sina dostojne epizoda iz Starog zaveta su primenjive u svakoj kulturi.
Ostale vesti
|
