Ona počinje filmom „Roba i lova” u režiji Kristija Puija za koji je Radulesku napisao scenario, rodonačelničko delo novog kinematografskog čuda. Viđeni su i „Utorak posle Božića” Radua Munteana i „Pre svega, Felicija” za sada prvi film koji je Radulesku i režirao i to zajedno sa svojom životnom partnerkom, Holanđankom Melisom de Raf.

Interesantna je i činjenica da je Razvan Radulesku po obrazovanju zapravo operski reditelj, a da je u Rumuniji prvo postao poznat kao pisac čije su se knjige dobro prodavale.

– Reč je o istorijskim romanima sa elementima istoriografske fikcije i potpuno su drugačije od onoga što sam radio za filmove. U književnosti nema ograničenja. Možete bez ikakvih ograda preskakati vreme, individualizovati glas. Film, međutim, zahteva drugi nivo poštenja, jer su u filmu stvari striktnije. Film je kondenzovan, tu ne može biti vraćanja i preskakanja, već u dva sata tvoja poruka mora biti vidljiva i jasna – kaže Radulesku.

 

Razvan Radulescu i Melissa de Raaf

Da li je ovakvo promišljanje o filmu ujedno i razlog što su radnje svih scenarističkih priča Razvana Raduleskua sabijene u svega nekoliko sati?

– Film je uvek vremensko sabijanje. Kada u jednom filmu od dva sata sabijete dvanaest meseci ili dvanaest godina, to se prihvata sasvim normalno. Ali, kada dvanaest sati sabijete u dva sata, takva vrsta kompresije je odjednom vidljivija i čudesnija. Mene zaista najviše zanima kako u priči teče stvarno vreme, odgovara scenarista.

Jedan od najboljih filmova u kojem vremenska kompresija „a la Radulesku”, dolazi do potpunog izražaja, svakako je danas već kultni film „Smrt gospodina Lazareskua” Kristija Puija. Ovaj ga je film (baš kao i samog reditelja) vinuo u filmsko nebo.

– Puijev i moj prvi zajednički film „Roba i lova” bio je loše primljen i svi su nam tada govorili da nemamo pojma jer se tako ne mogu pisati dijalozi. E, onda se u Kanu dogodio „Lazaresku” i dogodio se naš uspeh. Od tog trenutka svi mladi rumunski reditelji shvatili su da je to „šifra”, da je takav filmski stil način za postizanje uspeha i osvajanje nagrada. Mnogi su počeli da imitiraju naš stil i na ovaj način su dosegli različite nivoe poštenja, kaže Radulesku.

Film „Papir će biti plav” Radua Munteana, jedan je od retkih u čijem se scenariju Razvan Radulesku bavio nedavnom prošlošću i komunizmom (radnja filma događa se u danu pada Čaušeskua). Radulesku kaže da ga je za ovu priču inspirisalo i lično iskustvo ali i radoznalost da „vidi kako nas istorija danas definiše”.

Film „Pre svega, Felicija” koji je režirao sa suprugom Melisom, nastao je u koprodukciji sa Hrvatskom (Ankica Jurić-Tilić), a ovakvu neuobičajenost tumači rečima:

– Svi mi iz manjih zemalja obično hrlimo na Zapad, tražeći koprodukcijske partnere u velikim kinematografskim zemljama poput Francuske ili Nemačke. Međutim, zaboravljamo da je mogući spas tu, preko puta, u našem regionu u kojem je ovakva vrsta saradnje i više nego potrebna. Od Hrvatske smo dobili malu, ali značajnu podršku. Drugi put ćemo mi pomoći njima, a nije nemoguće da jednog dana do takve saradnje dođe i sa Srbijom – kaže Radulesku.